Представљамо вам Владимира Aрсића, оговодишњег добитника наjвишег признања Општине Младеновац - ГРБ ОПШТИНЕ. Aрсићу jе награда уручена на свечаноj седници коjа jе одржана 2. августа. По Aрсићевом избору обjављуjемо текст коjи jе обjављен у емисиjи „Метрополис” 8. августа 2004. године.

NEMILOSRDNI  OSVAJA^I

Ako je oblikovawe jedne pozori{ne predstave tokom pro{log veka postavqeno na pijedestal najva`nijeg zadatka, u skladu sa op{tim odustajawem od su{tine, a pritom ne treba bez po{tovawa izgovarati re~ forma, onda bi najpre vaqalo uspostaviti ravnote`u izme|u onoga {to smatramo zna~ewskim slojem i  najpo`eqnijeg na~ina  da se to na sceni i prika`e. Taj problem do sada nije ni lako, a uglavnom ni dovoqno uspe{no re{avan. Ho}e li najzad, potpomognuti takvim iskustvom, ovi nemilosrdni osvaja~i sveg sjaja u pozori{nim zbi-vawima uspeti da na~ine bilo kakav prodor u sferi tuma~ewa velikih dramskih dela, ili ћe opet ostati na prete`no li~noj promociji i u vremenu koje je pred nama? Snivamo li, stoga, potajno,  jo{  jednom, kakav kosmi~ki preokret?

Prekretnice, istorijske, sudbinske i svake druge vrste, sasvim su zgodna opravdawa za nerealna i{~ekivawa i brzopleta proricawa u trenucima prirodnog kraja jednog vremena. Po{to i brojawe mora odnekle da po~ne, tako je mogu}e brojati i unazad, skrupulozno nagla{avaju}i „pre nove ere“ ili „pre Hristovog ro|ewa“, zato {to moramo postaviti neku ta~ku od koje kre}emo napred, ili se vra}amo. Po potrebi. Ali to, samo po sebi, ni{ta su{tinski ne mewa. Prave promene, kada do wih do|e, odigravaju se pred na{im o~ima bez prepoznavawa; tek kada se ukqu~i naknadna pamet postajemo svesni zna~aja onoga {to se ve} dogodilo. Umetnost je nepouzdan saveznik u oda{iqawu signala o sopstvenim procesima, kao i politika, uostalom; u tim lavirintima moramo sami da se snalazimo. Pa, ako nam ve} ni neki pomodni tokovi ne poma`u, ko bi trebalo da preuzme rizik odgovornosti za u~iweno, za izbor staze koja nas vodi ka vrhu ili sunovra}uje u blato kreativne nemo}i?

Op{te je mesto ve}, da stepen osvojene mo}i u nas nikada ne prati princip ravnopravne odgovornosti. [ta vi{e, mo} kao da je za{titni znak, unapred izre~ena osloba|aju}a presuda. Dok smo dovodili k sebi, na BITEF, dobar deo onoga {to se s pravom moglo nazivati svetskim teatarskim tokovima, jesmo li iz tih susreta izvla~ili kakvu neposrednu korist ili smo i daqe svojeglavo i{li drugim putem? Ili je to bila `eqa da se tradicionalno najpre osvoji, a potom znala~ki razori? Ko je o tome odlu~ivao? Da li smo imali snage za tako ne{to? Bilo bi suvi{e laskavo videti u tom tumarawu kakav ozbiqniji smisao. Uostalom, ~ak ni jedan zakon o pozori{tu, ve} godinama ne uspevamo da donesemo. Na stranu to {to nam sigurno nisu ba{ nu`ni toliki zakoni, kad ve} ionako ne}e biti po{tovani kako dolikuje. [ta mo`emo da o~ekujemo od teatarskih institucija koje su se odrekle svojih posebnosti, kojima programsku politiku veoma ~esto vode nejasne namere i, na`alost, prili~no jasni li~ni interesi? [ta da o~ekujemo od ve} vi{egodi{wih iskustava privatnih umetni~kih {kola, koje, da bi opstale najvi{e brinu o visini {kolarine, a sve mawe o prepoznavawu talentovanih? Ima li dovoqno wihovih diplomiranih studenata koji su ozbiqno na sebe skrenuli pa`wu umetni~ke javnosti? Takve, lepe posledice, bile bi odli~na preporuka za {kolu;  nisu to samo zvu~na imena nastavnika koji, u za~aranom krugu isplativosti, poku{avaju da alhemijom stvore kreativno bi}e.

U {ta smo se to upustili?

U procesu nastanka jedne pozori{ne predstave najzna~ajnije mesto je tokom minulih decenija za sebe izborio rediteq, li~nost za koju je jo{ slavni Nikolaj Vasiqevi~ Gogoq rekao da ne treba da bude ni „ najboqi glumac, ni umetnik koji se mo`e na}i u trupi“. Ve} neko tre}i, neko ko sve razume, sve vidi i zna kuda bi trebalo da se ide. Neko ko ne}e zloupotrebiti mo} koja mu se nudi. Neko ko ne}e odve} lako poverovati da teatar ustvari i postoji samo zarad wega. I da su svi drugi samo podatna glina za oblikovawe, re|e duhoviti podsticaj. Ali, sada je ve} te{ko vratiti se u vreme pre pobede.

Da li je }utawe dovoqno re~ito, kao u ^ehova ili Beketa? Mo`da. Mo`da nas zato niko ne opomiwe da ni{ta tako uspe{no ne podr`ava re~i varalica i la`nih proroka kao zatucanost i neznawe.