РАДМИЛА САВИЋЕВИЋ, глумица Београдског драмског позоришта:

– Драго ми jе да jе баш мом позоришту припала част да на Дан ослобођења Младеновца буде гост. Учествовала сам на отварању првих Слободарских свечаносту и крушевцу, а драго ми jе што jе Младеновац прихватио идеjу о организовању Слободарских позоришних свечаности. Тих дана се интензивно живи, а човек jе увек богатиjи за jедно виђење више.

МАJА ДИМИТРИJЕВИЋ, глумица Jугословенског драмског позоришта из Београда:

– Улогу Даринке из Раjковца прихватила сам без размишљања. Прочитавши текст заволела сам таj лик и пришла му са пуно љубави и топлине. Мислим да jе глумачка уметност изузетна, jер оживљава мртав текст, даjући му нове димензиjе, коjе су упечатљиве jер дуго остаjу свести гледалаца. Иначе, ово jе моj први наступ у фабричкоj хали и због тога сам прилично узбуђена.

Живадин Лекић, гледалац:

– Сматрам да Младеновац треба да живи са Слободарским позоришним свечаностима не само док оне траjу, већ да се са представама и културним манифестациjама продужи и даље, наредних година.

Из БИЛТЕНА првих Слободарских позоришних свечаности:

– Синоћна представа ВОКС ХУМАНА (Глас народа) била jе замишљена и изведена као такозвани хепенинг, тоjест, планирано jе учешће публике у представи. Са тим циљем, глумци су играли известан део представе у гледалишту, пуцали су нам над главама, додавали нам цигле и слично. Врхунац заjедничког учешћа требало jе да буде заjедничко певање, стоjећи, Интернационале, чиме би Глас народа као представа затворио своj замишљени драмски круг.

Лепо се видело, кад су одjекнули први пуцњи, да се публика масновно поколебала. неки су, чак, били спремни, да на први подстицаj осталих, устану. Опште међусобно гледање. Тако, глумцима зеничког позоришта jе пропао jедан опробани позоришни трик, ефектан завршетак, што су касниjе, на приjему, и гласно приметили.

Ништа зато. Наше Свечаности су млада манифестациjа (прва година прим. аутора), наша публика jош ниjе „верзирана”. Догодине, а нарочито за неколико одина, ићи ћемо у току представе сами на сцену, jер ћемо хепенинг тада хтети - ми.

ГОJКО ШАНТИЋ, глумац JДП:

– Jа сам импресиониран вашом публиком, изузетно модерним схватањем наше представе (Хекаба). Трагедиjа коjу jе режирао Бранко Плеша веома jе модерно конципирана, извесни наслеђени канони су напуштени. Трудили смо се да представу оденемо у ново рухо, коjе припада нашем времену. У оквиру такве сценске метафоре мислим да jе публика изузетно добро, не само пратила, већ и прихватила такво тумачење, коjе се, не ретко осетило у контакту између извођаћа и публике.

ВЛАJКО УБАВИЋ, управник Народног позоришта из Сараjева:

– Вечерас смо у Младеновцу, од самог уласка у град па надаље, осетили нешто што ниjе само жеђ публике за сценом, него што jе приjатељска рука пружена уметнику и човеку. Ниjе чудо што се то десило овде, за време Слободарских позоришних свечаности, у граду у коjем се дешава и генеза jедне своjеврсне смотре, манифестациjе револуционарног театарског стваралаштва.

МИША JАНКЕТИЋ, глумац:

– Наjдрагоцениjе за Слободарске позоришне свечаности овде у Младеновцу и за цео краj jе необично важно што оне нису престале. У староj Грчкоj када jе хтео да буде кажњен неки град одузимали би му позориште.

ЂУЗА СТОJИЉКОВИЋ, глумац:

– У Младеновцу сам већ четврти-пети пут и увек сам носио лепе утиске. Чак jе вечерас публика реаговала на неке сцсне на коjе ни у београду нисмо наишли. То свакако значи да jе публика добро схватила и пратила наше извођење.

СОЊА JАУКОВИЋ, глумица:

– ... Jа знам да Слободарске позоришне свечаности имаjу приличну традициjу (девета година), значи младеновчани су навикли на позоришне свечаности у октобру, знам и то да публика у овом граду зна да реагуjе на представу, па и ако нема аплауза ниjе важно. Између ње и глумаца постоjи флуид по коме се тачно препознаjе прихвата ли она глумца или не.

РАДЕ ШЕРБЕЏИJА, глумац:

– У Младеновцу смо наишли на веома занимљиву и добру публику коjа нас jе лепо прихватила и примила. У сваком случаjу пратећи по штампи, и ових представа коjе гостуjу овде, очито jе да jе то значаjна манифестациjа.

JОВАН БУЛАJИЋ, селектор ХIII Слободарских позоришних свечаности:

– Човек, Слобода, Правда. Домаћи писац, наш - Jуче наше, днас и сутра. Све то после двеста година Вука, нашег Стефановића Караџића. Лутаjући овом нашом уморном позоришном Србиjом ниjе ме напуштала ова мисао док сам трагао за репертоаром ХIII Слободарских позоришних свечаности.

Вук, Стериjа, Црњански, за њима Ковачевић, Студен, Ђурђевић, Команин, па стогодишњаци: Српско народно позориште из Новог Сада, Народно позориште из Београда, Нишко народно позориште и наjстариjе међу њима - „Jоаким Вуjић” из Крагуjевца. На краjу наш савременик Jугословенско драмско позориште из Београда.

Миjач, Жигон, Цисана, Граца, Павић, Jанкетић, Жутић, Гутовић, Даскаловић, Контић, Карановић, Србљановић... Може ли се пожелети боље друштво и целовити доживљаjи за шест дана на jедном месту. У мени, ипак, много туге и нешто горчине. Тужан сам што не приволех Његоша и Киша. Што неће бити „Гробнице за Бориса Давидовича” у извођењу Покраjинског позоришта из Приштине, нити „Горског виjенца” из Титограда коjи jе требало да буде изведен краj чесме на Црквенцу.

Но, горак сам, горак, што с нама неће бити Цанкара и Душана Jовановића, каваце и Кошуте и Словенског сталног гледалишча из Трста са представом „За добро народа”. Високе дневнице, а пут далек. Те пусте паре недостаjаше.

... А тако jе мало требало да се винемо да правог позоришног фестивала!