АЗИЛ ЗА ПСЕ

Град је у прошлој години издвојио 2,8 милиона динара за израду пројекта прихватилишта за напуштене псе на територији града Београда. Овај пројекат урадила је Ветеринарска станица Београд уз сугестије Друштава за заштиту животиња. Градња прихватилишта је део програма збрињавања напуштених паса луталица, који Београд као цивилизован град мора да реализује у наредне две године уколико жели у Европску Унију. Друштва за заштиту животиња и међународне институције спремне су да акцију финансирају и средства су већ обезбеђена. Пројекат  подразумева хватање и стерилизацију животиња, као и њихово збрињавање у азилима. У овај племенити подухват пре пар година укључила се и влада Шведске издвајајући значајна средства за смањење броја паса луталица на улицама Младеновца.

Да за то нисмо били спремни најбоље говори податак да су поједини ветеринари радили у неодговарајућим условима и без адекватне опреме и стерилних услова, па је на десетине паса угинуло, непосредно после стерилизације. А и новац донатора је на волшебан начин нестао. Младеновац је недавно добио и импровизовани азил. Кажемо импровизовани јер је само по називу азил, остало је све једна лепа замисао волонтера Друштва за заштиту животиња који су веровали да и напуштени четвороножни љубимци имају право на живот. Прво се налазио у Границама а изградњом објекта и зиданом од шљака блокова оградом преселио се на периферију Села Младеновца. Направљен је минијатурни објекат без столарије, неомалтерисан, без инвентара и основних услова за рад... Ако пословица за некога каже -живи као пас-, онда је у азилу њихов живот још тежи и тужнији. Без хране и воде, у блату полако одбројавају своје последње дане. Нема средстава ни за лекове, тако да је ових дана више од тридесетак паса угинуло. О вакцинацији против беснила, паразита и  стерилизацији, на које нас обавезују међународне организације, нема ни говора. Општина је обећала много а није дала ништа. Животиње су затворене у примитивне кавезе. Летос на пакленој врућини, сада данима без простирке, на киши, без кућица и могућности негде да се склоне. Азил или мучилиште, опстаје само захваљујући ентузијазму људи из Друштва за заштиту животиња коме је поверен. Али без воде, струје и минималних средстава из буxета општине, тешко је хранити више од стотину паса.

Волонтери из својих средстава продужавају из дана у дан животе ових несрећника на четири ноге, паса које смо волели, а када су престали да буду кућна играчка, немилосредно смо их избацили на улицу. Међутим џепови су се испразнили. Новца више нема, а љубави према џукцима, доџовима или авлијанерима, како их све зову, све је мање. Упућен је апел за помоћ, али одговора нема. Верујемо да ће локална самоуправа, Младеновац као град, и добри људи, обезбедити минимална средства за азил који збрињава напуштене псе, који умиру од глади. Примера ради Удружењу за помоћ напуштеним животињама Help Enimals, Скупштина града је из буџета издвојила 2.540.000 динара за уређење објекта азила за напуштене животиње Риска у Београду. Много новца. Азил за псе у Младеновцу ни динара. Паса је на улицама све више. Ту лепше живе, у чопорима, преврћу канте и контејнере у којима увек има нешто да се нађе за јело и друже се. У међувремену, некога, уз пут, и уједу вероватно да покажу да су и они део наше свакодневице. У азилу који треба да их склони са улице, стерилише и прекине даљу репродукцију осуђени су на лагану смрт. А авлијанери из азила у Младеновцу траже дневно само мало хране и воде! Скромни су, зар не! Овоземаљски дани ових препаметних четвороножних створења су сваки дан исти. Борба за мало хране и воде. Верујемо да ће овај текст прочитати неко ко воли животиње и људе, јер у младеновачком азилу сви пате. Ваљда им је тако суђено, јер општинска коалициона власт за њих нема разумевања.                                                        (Жeљкo Мутaвџић)